Hadžifejzović: „Dobra večer, komandanti! Mirsad Selmanović, ratni načelnik Štaba V korpusa ARBiH, Mehura Selimović, obavještajac, i Hamdija Abdić Tigar. Kako vidite budućnost ove zemlje?“
Selmanović: “Žao mi je što pojedinci ne znaju razlikovati Dan nezavisnosti i Dan državnosti! Normalno je da se pet godina poslije rata završi sve i ide se u izgradnju! Sada, ovoliko godina poslije rata, štrajkuju demobilisani borci! Eto, uredu je… nije uredu! Odgovornost za to stanje nije uredu!”
Hadžifejzović: “Ko je odgovoran?”
Selmanović: “Evo ja – prihvatam sve na sebe! Taj ko hoće da bude vlast mora da prihvata i odgovara za svoje postupke!”
Hadžifejzović: “Ne slušaš komande. Je li to krajiški karakter?”
Tigar: “Kad procijenim da je nešto dobro za Krajinu, postupim tako! Ušao sam u politiku! Dužan sam da predstavljam narod koji ovdje živi i da zastupam interes ovog naroda!”
Selimović: “Borili smo se za biološki opstanak bošnjačkog naroda i izborili! Jesmo li zadovoljni danas i je li bolje – o tome se može pričati nekom drugom prilikom!”
Hadžifejzović: “Ima li neki moment koji je bio presudan za budućnost?”
Selimović: “Tigar, ‘Sloboda’ ’94.! Tada je počeo početak kraja prve autonomije! Poslije završetka te akcije, stvari su se promijenile nabolje! To je jedna briljantno izvedena akcija koja je ostavila traga u našoj borbi!”
Hadžifejzović: “Kada bi politika slušala one koji su oslobađali i ginuli, koju bi im komandu, komandante, izdao?”
Selmanović: “Ne kradi! Ne laži! Dovoljno! Kako ćemo biti jedinstveni?! Jedan hoće da krade, jedan neće, ovaj traži sebi nekoga ko će ići u krađu, ovaj nekoga koga neće… Odmah nismo jedinstveni!”
Tigar: “Ista komanda! Ne kradi, ne laži! Ujedinimo se kao što smo i 1992. godine!”