U katastrofalnim poplavama koje su pogodile više bh. gradova u noći sa 4. na 5. oktobar stradalo je više od 20 osoba dok se za šest nestalih i dalje traga.
Amina Imamović iz Jablanice te kobne noću učila je dokasno. Umorna, jedva je čekala da zaspi. Prije prvog sna njen pas Don koji je bio ispred porodične kuće nesnošljivo je lajao.
„Izašla sam da ga unesem u hodnik jer mi je bilo žao da kisne, vidim da je bio prepadnut i strašno nemiran. Govorim mu – Don, smiri se, ajde lezi. Kad god je kiša on legne tu, zaspi i to je to“, priča Amina za Buku.
No, Don, inače poslušan pas, te noći nije slušao njene naredbe.
Ubrzo je shvatila da je Don opravdano nemiran. Velika bujica prijetila je da ih odnese i usmrti.
„Ja govorim mami i babi – ustajete, voda nosi ovo nije normalno. U tom trenutku je nestalo i struje. Don je trčao iz sobe u sobu po krevetima. Dona smo ostavili u kući, ja sam ga zagrlila, poljubila i samo molila Boga da ostane ova kuća. U tom trenutku nisam znala da su mi ostali članovi porodice poginuli“, prisjeća se Amina u razgovoru za Buku.
Evakuacija iz porodične kuće na sreću bila je olakšana jer su tih dana imali radove u kući.
„Izašli smo kroz prozor, srećom bile su merdevine u kući jer smo renovirali unutrašnjost kuće. Prvo smo se sakrili u garažu, a potom smo otišli kod tetka i tetke. Došao je onda babin drug autom. Odvezao nas do benzinske pumpe“, sjeća se Amina.
Čim je sutradan čuo vijesti o neviđenoj tragediji u Donjoj Jablanici njen momak pješačio je 20 kilometara do njene kuće da se provjeri da li je živa.
Sretna je što je preživjela, ali i dalje u šoku jer su skoro svi ljudi iz njenog okruženja koje je voljela smrtno stradali.
„Stradali su mi tetak, tetka, njihov sin i snaha. Sa njima je bio i mali Edi, osmogodinjak, ali on je srećom preživio. Slomio je samo prst. Poginuli su mi i amidža i strina, njihov sin, kćerka i zet“, govori Amina za Buku o tužnoj sudbini njene familije.
Svi su bili, priča nam, jako bliski i kao jedno.
„Ujutro ja ne mogu dan započeti a da ne odem kod moje Adele, sbahe od tetka i tetke. ja sam svako jutro išla kod moje Adele, to mi je od tetka i tetke snaha. Nije jutro prošlo, a da nismo skupa kafe popili“, priča nam Amina dok se suzdražava da ne zaplače.
Teško joj je shvatiti šta se dešava i prihvatiti ovu tragediju kakvu BiH ne pamti od rata.
„I sad da ja zamislim da toga nema, da moje Adele nema, da tetke nema, teško. Nije ni jedno jutro prošlo da ne odem kod tetke: znači, grmi i sjeva, a ja sam kod tetke da popijemo kafu“, dodaje Amina.
Sve se desilo u tretku kad je legla da spava, pa joj se čini da je sve samo košmar iz kojeg će se brzo probuditi.
„Imam osjećaj da sanjam, da ću se probuditi, nažalost ovo je realnost. Ja samo kažem ovo je božje iskušenje. Dragi Bog mi je dao sabura da izduram. Ovo je sve s nekim ralzogom i opomena za nas. Volite se, volite svoje porodice, zanemarite ako ste u svađi, pomirite se, uradite ono što volite, izlazite, putujte jer može jednog dana biti kasno“, apeluje Amina ne želeći da ikada shvatimo otkud ovoliko mudrosti u mislima jedne mlade djevojke.
U njenom rodnom mjestu – Donjoj Jablanici spasioci tragaju za minimalno četiri osobe koje se nalaze pod ruševinama.