Amir Šečić je imao samo tri dana kada ga je majka ostavila u Domu za nezbrinitu djecu u Tuzli. Oca je izgubio 11. jula u Potočarima, te ga nikada nije ni upoznao. Roditeljsku ljubav, nažalost, nikada nije iskusio.
Ovaj mladić, svojom borbom kroz život, mnogima može biti velika inspiracija. Velika želja mu je bila da jednog dana osnuje porodicu, da svoju djecu obgrli ljubavlju i pažnjom, onom nezamjenjivom roditeljskom. I ostvario ju je.
Sa kćerkama je obišao očev mezar u Potočarima i poručio: ”Tata, nadam se da si ponosan”.
O svom djetinstvu napisao je i knjigu “Teško da sam bio dijete”, a nakon nje izdao je još jedno djelo “Još dišem”.
”Ima ih od Amerike do Evrope, svi su znali u kakvoj sam situaciji bio, ali su šutjeli. Niko me nije tražio. Poslije sam saznao da su na mojoj babovini u Srebrenici neki od njih počeli graditi kuću. Boje se da im ja to ne bih uzeo. Meni ništa ne treba, ja sam kroz život gradim i kuće i autoputeve i avione i kamione”, govorio je svojevremeno.
